Medicina Rs Grupa

Medicina Rs GrupaKontakt podaciMedicina Rs GrupaHome


Medicina Rs GrupaPitanja i odgovori

Pitanje 01: Da li samo bogate osobe obolevaju od šećerne bolesti (dijabetesa)? Dijabetes je posledica prevelikog i svakodnevnog unosa šećera. Gojaznost je uzrok dijabetesa
Odgovor: Dijabetes može da se pojavi kod bilo koje osobe, bez obzira na njeno imovno stanje i socijalni položaj. Preveliki i svakodnevni unos šećera je samo jedan od rizičnih faktora a gojaznost je glavni rizični faktor za nastajanje tipa 2 dijabetesa u sredovečnih i starijih ljudi, posle 45 odnodno 75 godine života. Takođe, preterani, nepotrebni unos hrane koja ima veliku energetsku vrednost (životinjske masti pre svega) i slatkiša, u uslovima fizičke neaktivnosti (sedeća zanimanja, manje od 30min šetnji, voženja bicikla ili plivanja dnevno) najvažniji su razlozi za pojavu tipa 2 dijabetesa.

Pitanje 02: Dijabetes je uvek urođen. Gojaznost je takođe urođena pa da su je zbog toga držanje dijete i fizička aktivnost beskorisni?
Odgovor: Postoji genetska predodređenost za tip 2 dijabetesa i gojaznost u nekih osoba a to se vidi po tome da se ova dva oboljenja učestano javljaju u nekim porodicama (kod više srodnika). Međutim, faktori okolne sredine, dijeta i fiička aktivnost, kako je napred objašnjeno predstavljaju pretežne uzroke ovih oboljenja. Zbog toga svaka osoba, uključujući i decu i mlade osobe mora da koristi zdravu hranu i da ima najmanje 30min fizičke aktivnosti dnevno kako bi sprečili pojavu gojaznosti i tipa 2 šećerne bolesti.

Pitanje 03: da li deca mogu da obole od šećerne bolesti? Da li se šećerna bolest javlja samo u odraslih ososba?
Odgovor: Tip 1 šećerne bolesti, ranije poznat kao onaj koji zavisi od dobijanja insulina da bi se održao život, najčešće se javlje u dečjem ili mlađem dobu, ređe do tridesete godine života. Uzrok je oštećenje beta ćelija pankreasa koje proizvode insulin. Te ćelije prema sadašnjim saznanjima i mogućnostima ne mogu da se oporave i šećerna bolest će trajati celog života.
Tip 2 šećerne bolesti se mnogo ređe javlje u dece ali se u poslednje vreme taj broj povećava u svetu. Za lečenje ovog tipa, najčešće nije neophodan insulin već tablete. Najčešće obolevaju osobe starije od 35 godina, posebno u dobu života od 45 do 65 godina. Bolest takođe traje celog života. Ovaj tip šećerne bolesti je u ogromnom porastu svuda u svetu i računa se da ih danas ima oko 200 000 000.

Pitanje 04: Šećerna bolest je zarazna?
Odgovor: Tip 1 i tip 2 šećerne bolesti su bolesti poremećaja metabolizma tj prometa materija neophodnih organizmu i nisu zarazne. Ne prenose se preko kontakta sa bolesnicima od šećerne bolesti.

Pitanje 05: Dijabetes može da bude posledica povrede tela u prethodnom periodu života pacijenta ili ako je bio presrećan ili nesrećan?
Odgovor: To nije tačno. Tip 1 diabetesa (šećerne bolesti) je rezultat okretanja sopstvenog imunog (odbranbenog) sistema protiv sopstvenih tkiva. U ovom slučaju dolazi do razaranja beta ćelija pankreasa koje proizvodi insulin, hormon koji reguliše normalan nivo šećera i drugih sastojaka u telu. Tip 2 dijabetesa nastaje usled neosetljivosti organizma na normalna dejstva insulina a zatim zbog nesposobnosti da se proizvede dovoljna količina insulina koja će popraviti taj poremećaj. Stres kao što je infekcija može da dovede ranije do otkrivanja pojave dijabetesa koji je već postojao ali nije bio prepoznat. Povreda ili operacija koje dovode do toga da bolesnik bude pregledan i medicinski ispitivan, takođe su uzroci dijgnostikovanja dijabetesa koji je već postojao.

Pitanje 06: Tip 2 dijabetesa je manje težak odnosno opasan od tipa 1 zbog toga što ne zahteva lečenje injekcijama insulina već samo uzimanje tableta?
Odgovor: Iako je sasvim moguće uspešno lečiti i tip 1 i tip 2 dijabetesa, oba tipa mogu da izazovu teška oštećenja zdravlja u budućem životu dijabetičara koji nije uspešno lečen. U oba tipa postoji rizik za oštećenje očiju, bubrega i stopala kako vreme odmiče. Međutim, rizik za pojavu ovih komplikacija može značajno da se smanji ako se postigne dobra kontrola šećera u krvi.

Osobe sa tipom 2 dijabetesa imaju manju dužinu života jer su inače stariji u vreme dijagnoze i ukoliko se ne preduzmu mere sprečavanja su u većem riziku da dobiju srčani udar. Tokom vremena mnogi dijabetičari sa tipom 2 moraju da pređu na lečenje insulinom. Ukoliko se lečenje insulinom započne u pravo vreme, dovoljno rano, mogu da se izbegnu mnoge teške komplikacije. Posebno je važno da svi sijabetičari moraju redovno da kontrolišu oči, stopala, bubrege i srce da bi se na vreme sprečile ili otkrile i lečile komplikacije.

Pitanje 07: Tip 2 dijabetesa nije uvek prouzrokovan nedostatkom insulina jer neki dijabetičari ne treba da uzimaju insulin?
Odgovor: U tipu 2 dijabetesa organizam ima povećane potrebe za insulinom usled smanjenog ili potpuno nedostajućeg odgovora ćelija organizma na insulin a pankreas ne može da stvori dovoljno insulina da zadovolji te povećane potrebe organizma. Dijeta, fizička aktivnost i uzimanje lekova kao oblici lečenja tipa 2 dijabetesa predstavljaju pokušaj da se ukloni neosetljivost na insulin i da se poveća lučenje insulina. Na kraju, međutim, mogućnost stimulacije beta ćelija pankreasa da stvore više insulina nije dovoljna i tada su injekcije insulina potrebne da bi se postigla dobra kontrola šećera u krvi.

Pitanje 08: Tip 2 dijabetesa može da pređe u tip 1 dijabetesa?
Odgovor:  Tip dijabetesa se ne menja sa starenjem. Posle izvesnog perioda vremena, mnoge osobe sa tipom 2 dijabetesa će morati da pređu na injekcije insulina radi pravilne kontrole šećera u krvi: insulin je normalni deo lečenja tipa 2 dijabetesa i nije posledica promene tipa dijabetesa.

Tip 1 dijabetesa razvija se sasvim drugačije i injekcije insulina su neophodne radi očuvanja života od trenutka postavljanja dijagnoze. Tip 1 dijabetesa koji se javlja u srednjem životnom dobu može da ima spori razvoj i da zbog toga liči na tip 2 dijabetesa. Takođe, neke osobe sa tipom 1 dijabetesa mogu da dobiju znake tipa 2 dijabetesa (gojaznost, povećane masnoće u krvi, povećan krvni pritisak). Ovi dijabetičari će i dalje biti na insulinskoj terapiji zbog toga što oni uopšte ne mogu da stvore sopstveni insulin.

Pitanje 09: Šećerna bolest biva izlečena kada se povećani šećer u krvi dovede u granice normalnih vrednosti?
Odgovor:  Šećerna bolest je dugotrajno, progresivno stanje koje se može uspešno lečiti ali ne i izlečiti. Cilj lečenja je da se smanje vrednosti šećera u krvi do željenih vrednosti koje omogućavaju sprečavanje pojave komplikacija kao što su problemi sa srcem i drugi. Te željene vrednosti (ciljevi) su sačinjeni od Internacionalne Federacije za Dijabetes i označeni kao normalni ili blizu normalnih vrednosti šećera u krvi i vrednosti HbA1c (koji meri vrednost kontrole šećera u krvi u periodu od 60-90 dana) manje od 6.5% za odrasle osobe (za žene van trudnoće). Ako se ovi ciljevi postignu, sigurno je utvrđeno da se značajno smanjuju komplikacije dijabetesa na očima, bubrezima, nervima i srcu. Ponekada, neke gojazne osobe sa strogom dijetom i povećanom fizičkom aktivnosti mogu da normalizuju šećer u krvi ali će se on ponovo javiti ukoliko se ne poštuju napred navedene mere.

Pitanje 10: Intenzivno lečenje šećerne bolesti praćeno je sa većim brojem hipoglikemija (znatno nižih vrednosti šećera u krvi)?
Odgovor: Korišćenje intenzivne insulinske terapije koja omogućava da dijabetičari postinu najbolje vrednosti glikemije, slične onima koje se viđaju kod osoba bez šećerne bolesti, ali neizbežno se javljeju hipoglikemije kod nekih osoba. Ali bez primene intenzivne terapije, druge terapijske mere mogu da budu prećene sa većim rizikom za pojavu hipoglikemije.

Pitanje 11:  Povećane vrednosti šećera u krvi su normalan nalaz kod nekih osoba?
Odgovor:  To svakako nije istina. Osobe koje boluju od šećerne bolesti treba stalno da nastoje da održe njihov šećer u krvi što bliže granice normale, koliko je to moguće. Povećane vrednosti šećera u krvi predstavljaju rizik za nastanak komplikacija i time velikih problema u funkciji očnog vida (sve do slepila), srca (infarkt miokarda), bubrega (uremija) kao i oštećenja stopala (gangrena, amputacije). Neke osobe-dijabetičari koji dugo vreme imaju vrlo visoke vrednosti šećera u krvi se mogu osećati loše ako šećer u krvi dođe u granice normale zbog toga što se njihov mozak adaptirao na povećane a ne i na snižene vrednosti šećera u krvi a za postizanje adaptacije na nove vrednosti, nekada je potreban duži vremenski period.

Pitanje 12:  Dijabetičari mogu da odrede vrednost šećera u krvi bez testiranja?
Odgovor:  Testiranje pomoću aparata je jedini siguran način za određivanje šećera u krvi. Međutim, moguće je prepoznati rane simptome i znake smanjenja šećera u krvi: povećani broj otkucaja srca u minutu, drhtavica, hladan znoj, usporen tok misli i smanjena koncentracija kao i razdražljivost. Svaka promena načina života ili zdravstvenog stanja koje dovode do promena vrednosti šećera u krvi (u smislu povećanja ili smanjenja) moraju da budu praćeni vrlo pažljivim određivanjem šećera u krvi da bi se na vreme otkrile smanjene vrednosti (hipoglikemija) ili povećane vrednosti (hiperglikemija) što omogućuje njihovu prevenciju i/ili najbrže i najefikasnije lečenje. Dijabetičare koji ne mogu prepoznati hipoglikemiju (što se dešava posle više godina rđavo lečene šećerne bolesti) treba posebno obučavati da prepoznaju hipoglikemije. Tek tada, dijabetičari se uvere koliko je teško predvideti o kojoj vrednosti šećera u krvi je reč. Treba istaći da i nedijabetičari i dijabetičari često misle da je u pitanju hipoglikemija a radi se o nekom drugom poremećaju, najčešće naglom padu krvnog pritiska. Tada je pogrešno uzimati šećer jer se ne radi o hipoglikemiji a nepotrebno uzimanje, naročito većih količina, šećera, povećava vrednost šećera u krvi koja može biti i onako velika. U tom slučaju lekarima je teško da pravilno leče šećernu bolest.

Pitanje l3: Da li gojaznost otezava postavljanje dijagnoze karcinoma prostate ?
Odgovor: Uvak kada je povecana kolicina krvi usled razblazenja smanjuje se koncentracija antitgena specificnog za prostatu (PSA). To j eslucaj u gojaznih muskaraca pa moze doci do propustanja postavljanja dijagnoze tog karcinoma.

Odredjivanje PSA je posebno vazno zbog toga jer su u slucaju njegovih povecanih vrednosti vrsi biopsija (uzimanje uzorka pregled pod mikroskopom) prostate i tako, u najvecem broju slucajeva, se postavlja dijagnoza karcinoma.

Ukoliko je stepen gojaznosti veci mogucnost propustanja postavljanja dijagnoze je veca jer su koncentracije PSA u krvi nize za ll1% do 22% u odnosu na osobe normalne tezine. Kada se na vreme ne postavi dijagnoza karcinom prostate dolazi brze do smrtnog ishoda posle operacije tog karcinoma.

Dijabeticari sa tipom 2 bolesti su vecinom gojazni i tu lezi veza koja nalaze posebnu opreznost.

Odredjivanje PSA treba raditi jednom godisnje do 65 godine a dva puta godisnje posle 65 godine zivota..

Pitanje l4: Sta je lipodistrofija, kakvu ona opasnost pretstavlja i da li se glikoregulacija glikoze popravlja kada se lipodistrofija smanjuje ?
Odgovor:  Lipodistrofija je poremecaj u gradji masnog tkiva dijabeticara na mestu davanja injekcije insulkina.

Postoje dva oblika: bubrenje masnog tkiva slicno benignom tumoru (lipohipertrofija) ili mnog redje lipoatrofija, tj. smanjenje kolicine masnog tkiva koje izgleda kao udubljenje,

Lipodistrofija se moze pojaviti na svim mestima na kojima se ubrzgava insulin.
Najcesce, lipodistrofija ima estetske i negativne psiholoske efekte.Mnogo je vaznije to da je apsorpcija  insulina sa mesta lipodistrofije poremecena sto zatim ometa postizanje dobre regulacije glikoze.

Nema dokaza da lipodistroficne promene mogu kasnije da predju u maligne tumore.
Lipodistroficne promene se mogu smanjiti u povrsini od 5O% ako se redovno menja mesto ubrizgavanja insulkina (razmak izmedju dva mesta ubrizgavanja treba da bude 2 cm).

Kada se to postigne popravlja se regulacija glikoze vec posle 3 meseca, napr. vrednost HbA1c se u jednoj studiji smanila od 7.9% na 7.O%.

PITANJE l5: Da li neke biljke kao sto su:timus(Thymus vulgaris,bastenska biljka,zatim persun i marihuana mogu da pomognu u snizavanju secera u krvi?
ODGOVOR: Ima nekih podataka da marihuana moze indirektno da utice na nivo secera u krvi a slicni podaci postoje i za cimet, orascic i karanfilic u smislu da oni uticu na proces iskoriscavanja glikoze u organizmu.Medjutim, svi ovi efekti su slabog intenziteta pa se ne preporucuju kao terapija za snizavanje secera u krvi umesto dijete,fizicke aktivnosti, tableta i insulina u lecenju secerne bolesti.

PITANJE 16: Tradicionalna sredstva kao sto su homeopatski ili sanskrit veda postupci mogu da izlece secernu bolest ?
ODGOVOR: Secerna bnolest koja dugo traje se ne moze izleciti niti homeopatskim sredstvima niti pravim lekovima niti na bilo koji drugi nacin.S druge sreane, istina je da se tip 1 secerne bolesti (uvek decijeg ili mladjeg doba) moze leciti ali ne i izleciti samo insulinom.Insulin se koristi i u lecenju jednog broja dijabeticara sa tipom 2 bolesti (uglavnom srednjeg i starijeg zivotnog doba). Ukoliko se postigne dobra saradnja sa motivisanim i edukovanim dijabeticarima insulin primenjen u pravo vreme,u obliku preparata koji se podesava prema pacijentu dovodi do skoro normalnih vrednosti secera u krvi i na taj nacin se spercava pojava komplikacija koje dovode da povecanog odsustvovanja sa posla, invalidnosti pa i smrtnog ishoda u dijabeticara.Zasada, potpuno izlecenje secerne bolesti se moze postici samo transplantacijom pankreasa ili endokrinih ostrvaca pankreasa,Medjutim,upotreba lekova koji sprecavaju odbacivanje transplantata (imunosupresivni lekovi) ima znacajna nezeljena dejstva na mnoge organe i funkcije u organizmu sto takodje treba imati u vidu.

PITANJE 17: Da li uvodjenje insulkina ukazuje na zavrsni,vrlo nepovoljni razvoj secerne bolesti sto zanci da ti dijabeticari nece dugo ziveti ?
ODGOVOR: To nije istina.Za dijabeticare sa tipom 1 bolesti ciji pankreas vise ne proizvodi insulkin, davanje insulina sa vise injekcija u toku dana je neoiphodno i korisno. U dijabeticara sa tipom 2 bolesti insulin se uvodi mnogo pre zavrsnog stadijuma bolesti bas da bi se sprecilo da tog stadijuma dodje.Ako se postigne dobra metabolicka kontrola (secera i masnoca u krvi,sprece hipoglikemije itd) sprecava ili se znacajno odlaze pojava komplikacija koje dovode do zavrsnog stadijuma bolesti.Problem je sto je insulin u nekim zemljama skup pa dijabeticari ne mog da ga nabavljaju ili insulina u nekim zemljama nema u dovoljnim kolicinama.To dovodi do kasnog zapocinjanja insulinske terapije, kada se se vec razvile komplikacije koje znacajno smanjujuocekivanu duzinu i kvalitet zivota kao i radnu sposobnost.

PITANJE 18: Da lidijabetičari mogu da se bave sportom ?
ODGOVOR: Fizička aktivnost, umerena,kontrolisana i svakodnevna važna je i dokazano uspešna u prevenciji (sprečavanju pojave) tipa 2 i kardiovaskularnih komplikacija dijabetesa.Takođe, ona je jedan od 3 najvažnija terapijska činioca, uz dijetu i primenu lekova, u kontroli krvnog šećera, krvnog pritiska i povecanih lipida(masnoća) u krvi dijabetičara sa tipom 2 bolesti. U tipu l dijabetesa fizička aktivnost je takođe veoma korisna. Međutim, kako se ove osobe nalaze na insulinskoj terapiji one moraju biti posebno obučene i edukovane o prednostima i rizicima raznih oblika fizičke aktivnosti a sve to u cilju da se spreci pojava i/ili pogorsanje vec postojecih komplikacija dijabetesa.Poznato je da dugotrajna,višečasovna, fizička aktivnost koja se viđa naročito u dece moze da dovede do hipoglikemija (sniženja šećera u krvi) čije simptome i znake ovi dijabetičari dobro prepoznaju.Poznato je isto tako da dijabetičari sa polineuropatijom, koji su izgubili osećaj dodira i pritiska u stopalima (kao jedna od posledica dijabetesnog stopala) treba da izbegavaju duže šetnje i izbegnu trčanje narocito u uskoj, neelastičnoj i tvrdoj obući jer u protivnom moze da dođe do pojave plikova i ranica na koži stopala što kasnije ako se dijagnoza ne postavi rano i započne lečenje može da dovede do gangrene (propadanje svih tkiva) stopala.Ako postoji dijabetesna retinopatija (oštećenje sitnih krvnih sudova na očnom dnu) može da dođe do novih krvarenja. Veoma je važno da ako postoji nedovoljno snabdevanje krvlju srčanog mišića usled smanjenog protoka kroz srčane krvne sudove a ta komplikacija nije dijagnostikovana moze da dođe do pojave bolova u grudima (stenokardija, angina pectoris) naročito u toku nekontrolisanog, intenzivnog napora. Inace, od strane lekara sastavljen i kontrolisan program fizičke aktivnosti preporucuje se u vec postojećoj angini pectoris.

Na kraju, kako se vidi iz navedenih i mnogih drugih razloga, program fizičke aktivnosti mora biti podesen za svakog dijabetičara zavisno od uslova njegove bolesti. Za sada treba reći da dijabetičari sa tipom 1 bolesti naročito i neki sa tipom 2 bolesti i sa komplikacijama ne treba da se bave sportskim aktivnostima koje uključuju treninge i takmičenja narocito ako je bolest metabolicki i klinicki nestabilna o čemu ce poslednju rec dati lekar endokrinolog-dijabetolog.

PITANJE 19: Da li dijabetičar koji se nalazi na terapiji sa insulinom ili tabletama može da jede ono sto poželi?
ODGOVOR: Iako uzimaju lekove dijabetičari moraju stalno da poštuju dijetnu kistu koja je jedna od tri najvaznija sastavna dela lečenja. Dijeta je sastavljena od eksperata i pretstavlja po sastojcima i količini hranljivih sastojaka i rasporedu unosa hrane ustvari zdravu hranu s tim sto je dnevni energetski unos podesen prema stanju bolesti svakog dijabetičara. Ukoliko se ne poštuju ova pravila i unosi hrana koja po kvalitetu i kvantitetu (napr.više ugljenih hidrata nego sto je propisano dijetonom listom) dolazi do hiperglikemija (povećanih vrednosti šećera u krvi) koje su glavni uzrok komplikacija na sitnim krvnim sudovima (mikroangiopatija oka, nerava, bubrega) ili krupnim krvnim sudovima (makroangiopatija) s tim što u poslednjem slučaju je prisutna i generalizovana, prerana i progresivna ateroskleroza krupnih krvnih sudova.U tipu 1 dijabetesa dijeta je prilagodjena vrsti, dnevnoj dozi i rasporedu davanja insulina u toku dana. Unos većih količina energetski bogate hrane (prostih ugljenih hidrata:glikoze i saharoze-običnog šećera i masti) dovodi do gojaznosti dijabetiara, kao i zdravih osoba, što je samostalni rizični faktor za nastajanje komplikacija na krvnim sudovima preko mehanizma ometanja pravilne metaboličke kontrole. Ona teži postizanju vrednosti šećera u krvi blizu i/ili unutar normalnih vrednosti i vrednosti lipida (masnoća) u krvi koje nisu samo u granicama normale već su jos niže. Te vrednosti se zovu ciljane, željene i one su brana pojavi i nastanku komplikacija dijabetesa. Isto važi i za vrednosti šećera u krvi.

PITANJE 20: Da li dijabetičari smeju da piju alkohol ?
ODGOVOR: Uzimanje manjih količina alkohola nema direktni uticaj na nivo šećera i insulina u krvi dijabetičara sa tipom 1 i 2 bolesti. Ipak, ako se alkohol unosi u većim količinama i na prazan stomak moze da dođe do pojave hipoglikemija, posebno kod dijabetičara koji uzimaju tablete preparata sulfonilureje (proveriti upustvo za upotrebu leka!) ali kod onih koji se nalaze na insulinskoj terapiji. Treba znati da se u pivu nalaze veće količine ugljenih hidrata (secera) i da one sprečavaju hipoglikemije ali dovode do gojaznosti ako se pivo unosi svakodnevno, u većim kolicinama. Dijabetičari sa povećanim količinama  triglicerida (neutralnih mast) u krvi ne treba da unose alkohol koji direktnim dejstvom povećava stvaranje i taloženje triglicerida u jetri. Dugogodišnji unos većih količina alkohola može da dovede do oštećenja psihičkih funkcija sto onemogucava postizanje i održavanje motivacije i sposobnosti dijabetičara za izvođenje dnevnih profila glikemija od strane dijabeticara koji su velika pomoć u podešavanja terapije od strane lekara. Danas se smatra da unos manjih količina alkohola do 2 decilitra dnevno i to samo crnog vina moze da smanji pojavu i težinu kardiovaskularnih komplikacija (infarkta srčanog mišića, moždanog udara-sloga i dr). Međutim, ovaj efekt je teško postici ako istovremeno postoje drugi rizični faktori kao sto su: genetska predispozicija (pojava u porodici), neprilagođena fizička aktivnost, gojaznost, rđava metabolička kontrola dijabetesa, povišeni krvni pritisak, ateroskleroza, pušenje.Tada neće pomoći ni unošenje većih količina crnog vina ili drugih vrsta alkohola svakog dana.

PITANJE 21: DA LI ZENE KOJE BOLUJU OD DIJABETESA NE TREBA DA RADJAJU DECU JER JE TO OPASNO ZA NJIH ?
ODGOVOR:U proslosti, pre 30 i vise godina, kada su mogucnosti ukupne brige za zene dijabeticarke bile znatno manje takvi stavovi su postojali. Danas se smatra da trudnoca ne pogorsava zdravstveno stanje dijabeticarki. Najvaznija stvar je postici u periodu najmanje 6 meseci pre nastanka trudnoce ukupnu gliko i metabolicku regulaciju sto blize granici normale. U tim uslovima dolazi lakse do zatrudnjivanja.Dobru metabolicku kontrolu je neophodno odrzati tokom cele trudnoce inace moze doci do prekida trudnoce ili radjanja dece sa urodjenim manama (malformacijama) sto se desavalo u proslosti.Do navedenih prekida trudnoce dolazi u pocetku trudnoce a u kasnijem toku moze doci do povecanja pritiska krvi majke ili do prevremenog porodjaja. Ukoliko je metabolicka kontrola rdjava deca imaju povecanu tezinu pri radjanju (preko 4.5 kg) i ta deca se nazivaju “dzinovske bebe”.U pogledu terapije dijabetesa u toku trudnoce, ako se radi o tipu 1 dijabetesa (insulkin-zavisnom) bolesti nastavlja se naravno terapija insulinom. U ovih zena se 6 meseci pre i u toku cele trudnoce primenjuje intenzivna insulinska terapija sa vise injekcija insulina u toku dana, koje se daju pomocu specijalnih brizgalica ( PEN-ova) ili se primenjuje insulinska pumpa za kontinuirano spoljasnje ubrizgavanje insulina u potkozno tkivo.U tipu 2 dijabetesa tim lekara dijabetologa i ginekologa odlucuje o terapiji.Redje se nastavlja sa primenom tableta cesce se preporucuje intenzivna insulinska terapija .Cilj je da se izbegnu metabolicka pogorsanja u oblikupovecane glikemije(hiperglikemija) a narocito smanjene glikemije (hipoglikemija).Ako se primene sve obavezne mere,po savetima dijabetologa i ginekologa,ishod trudnoce i za majku i za dete se ne razlikuje u dijabeticarke i nedijabeticarke.
Ako postoje dijabetesne komplikacije, najcesce na sitnim krvnim sudovima (mikroangiopatija) u vidu ostecenja vida (retinopatija) i/ili funkcije bubrega (nefropatija) potrebna je posebna paznja, opreznost,ucestane kontrole i saradnja lekara i trudnice.Ova pitanja se najcesce postavljaju kod starijih prvorotki sa dugim trajanjem tipa 1 dijabetesa kada i majka i otac izuzteno zele da imaju decu
Ginekoloske komplikacije treba otrkivati leciti sto ranije i to posebno doprinosi dobrom ishodu trudnoce i radjanju zdravog deteta.Redovne kontrole i kod ginekologa se takodje podrazumevaju.
U toku dugogodisnjeg rada na ovim pitanjima imamo vrlo pozitivna iskustva, takodje u saradnji sa ginekolozima koji se posebno bave ovim problemima.

PITANJE 22: DA LI LECENJE LASEROM DOVODI DO GUBITKA VIDA ?
ODGOVOR: Naprotiv,lecenje sa laserom se upotrebljava da se spreci gubitak vida kada postoji odmakla dijabetesna retinopatija koja ostecuje sitne krvne sudove ocnog dna i aparat za vid.Nesumnjivo je dokazano da terapija laserom sprecava slepilo ali ne moze da spreci pogorsanje vida ukoliko se istovremeno ne postigne normalna glikoregulacija (HbA1c manji od 7.0%) i  ako se ne odrzi krvni pritisak u posebnim,zeljenim granicama od 130/80 mmHg i manje od tih vrednosti.
Ukoliko se ne postignu ovi zeljeni ciljevi vecina sitnih krvnih sudova ocnog dna,koje se naziva retina i gde se nalaze elementi za prijem svetlosti bivaju zatvoreni a novi krvni sudovi prekrivaju ocno dno. Oni lako prskaju, javljaju se obimna krvavljenja sto ometa vid. Terapija laserom sprecava pojavu i rast tih novih krvnih sudova.Ipak,najbolje je primeniti terapiju laserom pre pojave novih, nenormalnih krvnih sudova.Uvek treba imati na umu da ucestane, nekriticke, intenzivne laserske intervencije,u odmaklom stadijumu retinopatije se moraju svakako izbeci.
Saradnja dijabetologa i oftalmologa specijalizovanog za ove probleme najbolji je put za rano otkrivanje i lecenje dijabetesne retinopatije i sprecavanje slepila koje je u porastu u mnogim zemljama sveta.

Pitanje 23: Da li je dobro i u kojim količinama koristiti med i matični mleč u ishrani dijabetičara?
Odgovor: Zadaci ishrane u lečenju dijabetesa su mnogobrojni jer iako je ishrana dijabetičara vrlo slična onoj koja se preporučuje i za nedijabetičare, pod nazivom „zdrava ishrana“, ipak postoje i značajne razlike. Evo preporuka:

1. ne preporučuje se povećani energetski unos putem hrane naročito kod gojaznih dijabetičara sa tipom 2 šećerne bolesti.
2. Unos belančevina treba da bude 15-20% ukupnog energetskog unosa tj. Oko 1g/kg dnevno. Ako postoji nefropatija (oštećenje funkcije bubrega) preporučuje se 10% energetskog unosa tj. 0.8g/kg.
3. Masti: manje od 30% ukupnog energeskog unosa. Zasićene masti (životinjskog porekla) manje od 10%, mononezasićene (najbolje iz maslinovog ulja) 10-25%, polinezasićene 3-10%.
4. Ugljeni hidrati: 45-60%, hrana bogata vlaknima (izvor složenih ugljenih hidrata iz voća, povrća i žitarica). Šećeri se mogu koristiti u ograničenim količinama i to samo u sastavu obroka, nikako pojedinačno, do 10% od ukupnog energetskog unosa.

Ne treba unositi šećere koji se brzo apsorbuju iz creva, naglo ulaze u krv i naglo povećavaju nivo šećera u krvi. Pored običnog šećera (saharoza) tu spada i med. Med sadrži između 62 i 83% glikoze i voćnog šećera fruktoze kao i male količine običnog šećera-saharoze koji je sastavljen od glikoze i fruktoze. Prema tome, med sadrži upravo one ugljene hidrate koji se ne preporučuju za ishranu dijabetičara.

U preporukama za ishranu dijabetičara, prihvaćenim svuda u svetu nema podataka da se matični mleč, liofilizirani ili neliofilizirani, može koristiti u ishrani dijabetičara.

Med se može koristiti baš zbog napred opisanih osobina samo u slučajevima naglog pada šećera u krvi (hipoglikemije), u dijabetičara koji se leče insulinom ili tabletama raznih tipova sulfonilureje dok se to ne dešava pri upotrebi tableta metformina.

Skrećemo pažnju da med ne treba da upotrebljavaju osobe nedijabetičari koji imaju neke simptome slične onim koji se javljaju u hipoglikemiji (umor, malaksalost). Te osobe treba odmah, a najkasnije za 10-15min da prokontrolišu šećer u krvi jer, skoro uvek se ne radi o hipoglikemiji već često o padu krvnog pritiska. Prema tome, konstatacije: „pao mi je šećer u krvi“ najčešće nije tačna. Izuzetak su gojazne osobe koje imaju višak insulina u krvi ali i one treba prvo da provere nivo šećera u krvi u tim trenucima.

Korišćenje meda, zajedno sa limunom za lečenje infekcija, npr. nema nikakve osnove.

Ako se naglo uzmu velike količine meda, može da dođe do povraćanja.
Unošenje meda, nekoliko kašičica svakog jutra, npr. pre kafe se ne preporučuje, naročito ako su osobe gojazne.

Da li uopšte uzimati med? Samo u slučajevima kada treba brzo nadoknaditi veći energetski deficit, npr. posle akutnih oboljenja praćenih gubitkom telesne težine i to uzimajući u obzir napred opisana ograničenja.

Pitanje 24: Da li je Aspartan (veštački zaslađivač) štetan ili ne za zdravlje?
Odgovor: Aspartan spada u klasu veštačkih zaslađivača, zajedno sa Saharinom, Acesulfam-K, i Ciklamatom. Ovi zaslađivači nisu štetni i široko se koriste, dodaju se kolačima, napitcima, hrani umesto šećera ili kao dodatak da se pojača ukus i osećaj slatkog.

Zaslađivači koji dolaze iz hrane se takođe koriste i najčešće je to fruktoza, voćni šećer. Njegova prednost je u tome da se sporo upija-prelazi iz creva u krv i ne povećava značajno šećer u krvi jer ne prelazi u organizmu u većem obimu u glikozu. Nedostatak je u tome što veće količine mogu da prouzrokuju češće, kašaste stolice. Dijabetičari treba uvek da se obaveste o količini fruktoze u proizvodima koje koriste što je označeno na pakovanjima proizvoda koji sadrže fruktozu.

Pitanje 25: Da li postoji i kako se može nabaviti aparat koji se nosi spolja, na koži, koji određuje šećer u krvi i obaveštava alarmom o tome da li je šećer u krvi niži ili viši nego što treba?
Odgovor: Kontinuirano (neprekidno) određivanje šećera u krvi predstavlja veliki napredak u praćenju i podešavanju naročito intenzivne insulinske terapije pomoću pumpi u dijabetičara sa tipom 1 bolesti. Jedan od najpoznatijih sistema se zove CGMS System Gold. Indikacije za primenu su metabolički nestabilna šećerna bolest sa oscilacijama u vidu povećanog ili sniženog šećera, naročito u toku noći. To se najčešće viđa u dece dijabetičara ali i u odraslih. Kao najbolji parametar popravljanja glikoregulacije, dolazi do normalizacije HbA1c na vrednosti manje od 7%. Uz to, neprekidno registrovanje glikemija u toku 24 sata omogućava najbolje podešavanje dijete, fizičke aktivnosti i insulinske terapije, posebno intenzivne insulinske terapije.

Proizvođač je MEDTRONIC. Aparat se može dobiti i u našoj zemlji preko fonda zdravstvenog osiguranja, uz pribavljanje mišljenja i predloga od republičke referentne ustanove endokrinološke zaštite a to je Institut za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, Klinički Centar, Beograd, Srbija.

PITANJE 26: Šta je erektilna disfunkcija, kako se dijagnostikuje i leči?
ODGOVOR: Erektilna disfunkcija (ED) zamenjuje raniji naziv „Impotencija“. ED je stanje u kome postoji trajna ili povremena nemogućnost postizanja ili održavanja erekcije (očvršćenje muškog polnog uda) neophodne za kvalitetan polni odnos. Nastaje usled smanjenog doticanja arterijske krvi neophodne za očvršćenje uda.
Koji su glavni uzroci:

1.    Starije životno doba, već preko 40 godina u 35%, preko 75 godina u 78%, danas i u osoba starih 20 godina 20%.
2.    Povišen krvni pritisak (ED u 2 od 3 takva muškarca)
3.    Šećerna bolest (dijabetes mellitus) u 40%-70%
4.    Povećane masnoće (holesterol, LDL, trigliceridi uz smanjen HDL) u krvi u 80% slučajeva
5.    Depresija, sama po sebi i posebno antidepresivna terapija
6.    Drugi lekovi, beta blokatori, diuretici
7.    Oštećenja ili oboljenja (multipna skleroza) kičmene moždine
8.    Hirurški zahvati (npr. operacija prostate) ili zračenje u maloj karlici
9.    Gojazne osobe
10.    Pušenje ili preterano uzimanje alkohola.

ŠTA PRVO URADITI?:
Nemojte biti sami, ne zatvarajte se u sebe, uklonite patnju, pokušajte da budete optimisti.
Idite što pre kod lekara!

Lekari svih specijalnosti, naročito opšte prakse, internisti, urolozi itd. obavezno treba da postave pitanje o ED. Često oni u našoj sredini to ne čine.

Obratite se zbog toga što pre endokrinologu.

Dijagnoza je dosta jednostavna: Vi i Vaša partnerka treba istinito i iskreno da popunite test od 5 pitanja.

LEČENJE se sastoji od više metoda. Neke su komplikovane, bolne i zahtevaju višeputno ponavljanje. Uzimanje tableta (Viagra, Cialis, Levitra) daje dobre rezultate a svaki od ovih preparata treba da je efikasan, bez većih neželjenih efekata, trajanje efekta da bude što bliže normalnom (ne predugo-više sati jer i to stvara mnoge probleme), da deluju efikasno i ako postoje druga bolesna stanja, npr. šećerna bolest i drugo.

UPOZORENJE: Ne uzimajte ove lekove sami, ni na savet drugih koji nisu lekari, postoje i falsifikati koji su neefikasni a mogu biti opasni. Upoznavanje sa terapijom ED preko interneta je samo početna informacija, potrebna ali nedovoljna za odlučivanje o terapiji.
Ovo posebno zbog toga što se ovi lekovi ne smeju upotrebljavati u sledećim slučajevima:

1.    Nedavno preležani (u periodu od nekoliko meseci) infarkt srčanog mišića ili moždani udar. Kasnije samo uz konsultaciju endokrinologa a na osnovu mišljenja kardiologa i neurologa.
2.    Poremećaji srčanog rada
3.    Angina pektoris i uzimanje lekova na bazi nitrata npr. Monizol ili nitroglicerina
4.    Nizak krvni pritisak, manji od 90/50 mmHg.
5.    Poremećaji građe polnog uda
6.    Retinitis pigmentoza na očnom dnu

Ćuvajte se nadrilekara, čak i kada čujete njihove reklame na radiju ili ih vidite na TV ili ih pročitate u novinama.
AKO SE NE POŠTUJU GORNJA OGRANIČENJA MOŽE DOĆI I DO SMRTNIH ISHODA.

ULOGA PARTNERKE: Kada partnerke utvrde da njihov seksualni život nije onako dobar kao ranije ili znaju za te probleme u braku od ranije, znajte da je Vaš partner već mnogo i vrlo negativno pogođen. Povedite razgovor o tome ili idite zajedno kod lekara, olakšaćete život svom partneru. Pružite mu razumevanje i svaku moguću podršku jer on danas može da uzima lek (ove) koji će rešiti te probleme. Znajte i Vi i Vaš paretner da nekada, istina retko, početno uzimanje leka neće pokazati punu efikasnost. Kasnije, uz prilagođavanje doze leka, sigurno će biti postignut uspeh.

S obzirom da imamo POZITIVNA ISKUSTVA, najviše sa lekom Viagra koji smo uvodili u terapiju u našoj zemlji još 1998 godine, imajući iskustvo i sa lekovima ove grupe novijeg datuma (Cialis, Levitra), očekujemo Vaš dolazak.
Možemo Vam sigurno pomoći.

PITANJE 27: Da li ED ima neke posebne karakteistike u dijabetičara?
ODGOVOR:  Pored onoga što je rečeno u odgovoru na pitanje broj 23 treba znati i sledeće:

1. U dijabetičara se ED javlja u 20%-90% u zavisnosti od godina života trajanja i težine bolesti.
2. Naša obimna i pozitivna iskustva sa lekom Viagra (Sildenafil citrat) počela su primenom leka još 1998 godine, prvi u našoj zemlji. Utvrdili smo da je prosečno životno doba dijabetičara bilo od 32-57 godina; da su u njih već postojale sve komplikacije na sitnim i krupnim krvnim sudovima; da u njih nije bila postignuta dobra kontrola dijabetesa; da je bilo 60% pušača; da je u 68% POSTOJALA ED. Posle dva meseca primene leka normalna erekcija je postignuta u većine dijabetičara u poređenju sa svega 17 procenata sa normalnom erekcijom pre uzimanja leka.
3. Prosečan broj uspešnih erekcija je bio 6 mesečno.
4. Veoma je važno da je 62% partnerki potvrdilo da su zadovoljne sa postignutom sposobnošću erekcije parnera.
5. Danas se smatra da je ED jedna od komplikacija na krupnim krvnim sudovima prouzrokovana procesom ateroskleroze. Ako postoji ED rizik za aterosklerozu je povećan više puta.
Uz to ED je marker (upozorenja) da će se pojaviti angina pektoris (AP).

Kada postoji AP može da dođe do pojave infarkta miokarda i to bez prethodnih bolova karakterističnih AP i infarkt.
Zbog toga se ovi bolesnici primaju u koronarne jedinice intenzivne nege sa zakašnjenjem od nekoliko sati a to povećava stopu smrtnosti.

Istovremeno, AP je marker i za pojavu moždanog udara i oboljenja arterija nogu (gangrena). Zbog toga lekari, posebno kardiolozi, moraju da pitaju dijabetičare koje leče od AP da li imaju simptome i znake ED.

6. Ako postoji ED moraju se uklanjati faktori rizika za pojavu AP a to su: Gojaznost, povećan krvni pritisak, povećane masnoće u krvi, nedovoljna fizička aktivnost, pušenje a neophodno je postići i što bolju regulaciju šećerne bolesti. Time će mogućnost pojave ateroskleroze u celini biti značajno smanjena

7. Na kraju, opet važno upozorenje: Ako dijabetičari uzimaju lekove za AP na bazi nitrata (nitroglicerol i slični lekovi) upotreba Viagre i drugih lekova ove grupe nije dozvoljena. Uopšte davanje ovih lekova u bolesnika sa AP može da započne samo posle konsultacije endokrinologa i kardiologa.

Mi imamo kako je rečeno, vrlo pozitivna iskustva sa dijagnozom i lečenjem ED posebno u dijabetičara. Broj ovih bolesnika je svakog dana sve veći i u našoj ordinaciji.
Možemo uspešno da rešimo i ove probleme.

Komentarisanje nije predvidjeno.